Odazvao se na poziv

Jelena Mihajlovna Briner, potomak porodice ruskih milionara, se}a se: "To je bilo u [angaju 1948. @ivela sam kod bolnice Ruskog pravoslavnog bratstva. Odatle mi je svakodnevno dolazila sestra milosr|a i davala mi injekcije - bila sam bolesna. Jednom je do{la i u uzbu|ewu mi saop{tila {ta joj se desilo pro{le no}i, dok je de`urala u bolnici. U tri ~asa posle pono}i zvao ju je jedan te`ak bolesnik i zatra`io da hitno telefonira Vladiki Jovanu, po{to je wemu jako lo{e. Ose}a da umire i moli Vladiku da do|e i da ga pri~esti. No} je bila veoma burna, duvao je tajfun sa najsilnijim pquskom: vetar je pokidao provodnike. Sestra je bolesniku odgovorila da ne mo`e da ode po Vladiku, jer je sama u bolnici, i ne sme da je napu{ta. Bolesnik je bio veoma uznemiren, ponavqaju}i da odmah mora videti Vladiku. Sestra mu je obe}ala da }e, kad do|e druga de`urna, ona po}i do Vladike i preneti mu wegovu molbu. Najednom, posle 30-40 min, ~ulo se jako udarawe na vrata, i na pitawe dremqivog ~uvara: "Ko je tamo? [ta ho}ete?" - odgovoreno je: "Otvorite mi - ja sam Vladika Jovan! - Ovde sam pozvan, ovde me ~ekaju". ^uvar je otvorio. Vladika je brzo pro{ao kroz dvori{te prema bolnici i videv{i sesgru koja mu je otvorila vrata, pitao: "Gde je ovde onaj te{ki bolesnik, koji me ~eka? Povedite me wemu".

Svedo~ewe Ane Lu{nikove

Negde 1968. godine do{la je k nama u Bratstvo prep. Germana Aqaskog jedna gospo|a. Re~e da se zove Ana Petrovna Lu{nikova, da je ~ula kako mi prikupqamo svedo~ewa o Vladiki Jovanu i da moramo bez odlagawa zapisati weno kazivawe. Ispri~ala je da je po zanimawu nastavnica pevawa i da je nekada, ranije, svojim savetima veoma pomogla Vladiki Arhiepiskopu Dimitriju da pravilno di{e pri izgovarawu re~i, po{to wegovi lekari ve} nisu mogli da ga izle~e. Kada je Vladika Jovan do{ao na Daleki Istok svi su zapazili da on ima govornu manu. Neki su govorili da muje to od ro|ewa, drugida je imao neku povredu jezika itd. ali woj je odmah bilo jasno o ~emu se radi, i ponudila se da mu pomogne. Ona je ustanovila da je Vladika bio sasvim iscrpqen. Usled premorenosti, dowa vilica je stajala malo opu{teno i zato nije mogao razgovetno da govori. Po~ela je da ga u~i pravilnom disawu, izgovoru i ostalom. Vladika je stao redovno dolaziti na ve`be, smireno je sedeo i govorio "ooo", "aaa" itd. Sa zahvalno{}u je pla}ao, ostavqaju}i uvek nov~anicu od 20 ameri~kih dolara. Vladikin govor se popravqao, ali u vreme posta mana bi se ponovo pokazivala i on bi opet odlazio k woj. Ona se trudila da mu pomogne kako je najboqe znala, i smatraju}i ga Bo`ijim ~ovekom, veoma ga zavolela i postala wegova duhovna }erka.

"Za vreme rata", pri~ala nam je daqe Ana Petrovna, "bila sam rawena u [angaju 1945. godine, i umirala sam u francuskoj bolnici. Znala sam da umirem, i zato sam molila da jave Vladiki kako bi do{ao da me pri~esti. Bilo je negde oko 10 ili 11 sati uve~e. Napoqu je bilo stra{no nevreme, oluja sa ki{om. Imala sam u`asne bolove i stalno sam zapomagala. Na moje vapaje da mi pozovu Vladiku dolazili bi lekari i sestre i ube|ivali me da je to nemogu}e jer je ratno vreme, bolnica je no}u potpuno zakqu~ana i treba sa~ekati do jutra. Ja nisam uop{te htela da ih slu{am i nastavqala sam da vi~em:

"Vladiko, do|i! Do|i, Vladiko!" Ali niko nije mogao oti}i po wega. Odjednom, vidim kako se na vratima bolni~ke sobe pojavquje Vladika, sav mokar, i ide prema meni. Po{to mi je taj wegov dolazak izgledao kao nekakvo ~udo, stala sam ga opipavati i pitala ga da li je to stvarno on, ili je to wegov duh. Osmehnuv{i se, rekao mi je da je to stvarno on i pri~estio me. Onda sam zaspala, i spavala punih 18 sati. Sa mnom u sobi je bila jo{ jedna bolesnica, koja je tako|e videla Vladiku kako me pri~e{}uje. Kada sam se posle 18 sati probudila, ose}ala sam se zdravom i govorila da je to zato {to je Vladika do{ao i pri~estio me. Ali mi oni nisu ve-ovali. Tvrdili su da Vladika nikako nije mogao no}as po onakvom vremenu do}i i u}i u zakqu~anu bolnicu. I bolesnica do mene je potvr|ivala daje Vladika dolazio, ali nam ipak nisu verovali. Me|utim, ~iwenica je bila da sam `iva i da se dobro ose}am. Nekako u isto vreme, medicinska sestra koja mi tako|e nije verovala, pospremila je moj krevet i prona{la pod jastukom, kao nekakav dokaz o istinitosti mojih re~i, nov~anicu od 20 am. dolara koju je Vladika tamo ostavio. Vladika je ostavio te dolare jer je znao da je le~ewe skupo i da mi je bilo potrebno jo{ novaca. Kasnije je priznao da je on stavio novac pod jastuk. Posle wegove posete moje sgawe se popravilo. Jo{ jednom, 1961. godine, posle stra{ne saobra}ajne nesre}e koju sam do`ivela, Vladika me je opet u bolnici pri~estio i iscelio."

Siroti{te u [angaju

Veliko delo milosr|a Vladike Jovana bilo je Siroti{te svetog Tihona Zadonskog za siro~ad i napu{tenu decu, koju je on predao nebeskom pokroviteqstvu ovog divnog ruskog svetiteqa. Sveti Tihon je, kao i sam Vladika, veoma voleo decu. Vladika je okupio Komitet `ena i uz wihovu pomo} siroti{te je otvoreno. Na samom po~etku u wemu je bilo osmoro dece, a kasnije je tu nalazilo uto~i{te i do sto siro~adi odjednom. Siroti{te je udomilo sve skupa oko 3.500 siro~adi. Vladika je sam sakupqao bolesnu i izgladnelu decu po ulicama i mra~nim buxacima {angajskih sirotiwsih ~etvrti, gde se de{avalo da gladni psi izujedaju napu{tenu decu, hote}i da ih pojedu. Jednom je spasao neku devoj~icu od Kineza, trampiv{i je zafla{u votke. Za vreme rata stawe u siroti{tu je bilo vrlo te{ko - nedostajlo je hrane. Jednom, u toku rata, nestalo je hrane u siroti{tu, a Sveti Jovan je stalno dovodio novu decu, od kojih su neka imala roditeqe, ali vrlo siroma{ne. Bilo ih je oko devedeset. Quta zbog pove}awa broja dece i nedostatka hrane, gospo|a [ahmatova je o{tro rekla Vladiki da ona i ostale `ene koje poma`u to vi{e ne mogu trpeti - dovo|ewe nove dece kad ni ona koja su ve} tu nemaju {ta da jedu. Vladika je bio veoma umoran od napornog dana i tu`no je upitao: "[ta vam zaista treba?" Ona je qutito nastavila: "Sve, a naro~ito ovsene pahuqice. Nemam ~ime da nahranim decu ujutru".

Sveti Jovan ju je setno pogledao i popeo se na sprat. ^ula je kako Vladika pravi velike metanije, tako intenzivno i glasno, da su se ~ak i susedi po`alili. Grizla ju je savest i nije mogla da spava. Ujutru je neko zazvonio na vrata. Bio je to Englez, gospodin iz izvesne kompanije za prodaju `itarica. Rekao je da ima vi{ka ovsenih pahuqica. Predao joj je, kao dar, ogromne koli~ine istog. Dok se to de{avalo, Sveti Jovan je silazio sa sprata. Nije rekao ni re~i, samo je pogledom ukorio [ahmatovu zbog maloverja. Ona je htela da pred wim padne na kolena i izqubi mu noge, ali Sveti Jovan je ve} oti{ao da zablagodari Gospodu. Vladika je svu decu dobro poznavao i bio im je kao pravi otac. Kada su na vlast do{li komunisti, prebacio je celo siroti{te najpre na Filipine, a zatim u Ameriku.

Iscelewe jevrejskog de~aka

Jedna ruska Jevrejka imala je bolesnog de~aka. Sve je poku{ala da bi ga izle~ila, ali ni{ta nije vredelo. Pala je skoro u o~ajawe. Rekli su joj da Rusi imaju izvesnog "ba}u{ku Jovana", koji se ve} proslavio mnogobrojnim ~udesnim iscelewima. Ona je oti{la u saborni hram u kome je Vladika Jovan slu`io i zamolila ga da se pomoli za wenog sina Mi{u (htela je da sakrije detiwe ime, da bla`eni ne bi znao da je ona Jevrejka). Qubveobilni ~udotvorac ju je pogledao i rekao: "Moli}u se za Moj{ea" (Mojseja, {to je bilo pravo ime de~aka). Uskoro je de~ak ozdravio. Ovaj slu~aj izneo je 1966. godine Vsevolod Aleksandrovi~ Rejer.

Iscelewe jevrejske starice

Vi{epomenuti Rejer objavio je podatke i o slede}em. Bolni~arka jevrejske bolnice u [angaju posvedo~ila je da je jedne prilike, u toku Svetle sedmice, posle Uskrsa, Sveti Jovan do{ao u posetu nekim pravoslavnim Rusima koji su se u boliici nahodili. Prolaze}i kroz bolnicu, zastao je ispred paravana iza koga je, na samrtni~koj posteqi, le`ala stara Jevrejka. Bla`eni Jovan je podigao krst, zakrstio i uzviknuo: "Hristos voskrese!" Bolesnica je ustala i zatra`ila vode; Bla`eni je pri{ao medicinskoj sestri i rekao: "Bolesna gospo|a `eli da pije vode". Osobqe bolnice bilo je zaprepa{teno promenom, jer je starica, po svim prognozama, trebalo da umre. Uskoro se oporavila i napustila bolnicu.

Svedo~ewe monahiwe Ane

Monahiwa Ana, sestra Lesninske obiteqi u francuskoj, 1977. ispri~ala je kako je u toku izbivawa Svetog Jovana [angajskog iz wegovog obitavali{ta u Versaju, u Medonu umrla izvesna Lidija S. Jedna od sestara Lesninskog manastira oti{la je da nad pokojnicom ~ita psaltir. Kad se Vladika vratio, wegov sekretar P.S. Lopuhin po~eo je da izve{tava: "U Medonu je umrla..." Vladika ga prekide i re~e: ,Da, znam - Lidija. I psaltir je ~itala monahiwa iz Lesninskog manasgira".

Sestra Ana pamti kako je u bolnici u Parizu, zajedno sa 40-50 Francuskiwa, le`ala Aleksandra Lavrentijevna J, koja je pozvala Svetog Jovana [angajskog da je pri~esti. S obzirom na to da su oko we le`ale bolesnice rimokatolkiwe, Aleksandra se pomalo stidela ~iwenice da pravoslavni episkop dolazi u izno{enom odelu i bos. Kad je Sveti Jovan oti{ao, Francuskiwa iz susedne posgeqe joj je rekla: "Kako ste sre}ni {to imate oakvog duhovnog rukovoditeqa! Moja sestra `ivi u Versaju, i, kad joj se deca razbole, ona ih iznese na ulicu kojom va{ biskup (episkop, nap. prev.) uglavnom prolazi, i zamoli ga da ih blagoslovi. Uvek posle toga ona odmah ozdrave. Mi ga zovemo - svetac". Jedan rimokatoli~ki sve{tenik koji je pose}ivao bolesne u Versaju ~esto je dolazio kod Vladike Jovana mole}i ga da se pomoli ili da poseti nekog od wegove rimokatoli~ke pastve. ^vrsto je verovao da }e molitve Bla`enog Jovana doneti iscelewe. Tako je svagda i bilo.

Iscelewe od slepo}e

Evgenije Rouz, potowi jeromonah Serafim, u septembru 1968. zapisao je podatke o jo{ jednom velikom ~udu Vladike Jovana: "@ive}i u San Francisku i rade}i kao sestra u jednoj od gradskih bolnica, mlada `ena, Gali Vasiqeva, iznenada je oslepela na jedno oko. To se desilo sasvim neo~ekivano, na poslu; kada je pacijentu htela da da propisani lek - ~ita i ni{ta ne vidi! Lekari su zakqu~ili da je, zbog zapalewa opti~kog nerva, jedno weno oko sasvim oslepelo, postalo mrtvo i da ga treba odstraniti da bi se spasilo drugo oko. To bi, samim tim, zna~ilo da vi{e ne mo`e da radi u medicinskoj profesiji. Znala je Vladiku Jovana jo{ od detiwstva, na Dalekom Istoku, i u Evropi, od svojih roditela, wegovih po{tovalaca, ~ula je za wegova ~udesa. Ali, Vladika je ve} davno bio umro. Sasvim o~ajna, ona je do{la u wegovu usipalnicu, priti~u}i joj kao posledwoj nadi i dugo se molila se suzama na wegovom grobu. Po~ela je ~esto da dolazi u hram, molila se kraj svih svetiwa, i zatim se spu{tala u usipalnicu i dugo se molila kraj wegove grobnice, tako da su to prisutni ve} uo~ili. Na poslu je skrivala svoju nesr}u, ne znaju}i {ta da ~ini. To je trajalo nekoliko dana.

I kad ju je jedne no}i savladalo potpuno o~ajawe, ona se predala vatrenoj molitvi i, pomoliv{i se, nasumce otvorila Sveto Evan|eqe i pro~itala slede}e: "I prolaze}i vidje ~ovjeka slijepa od ro|ewa. I zapita{e ga u~enici Wegovi govore}i: "Ravi, ko sagrije{i, ovaj ili roditeqi wegovi, te se rodi slijep?" Isus odgovori:

"Ne sagrije{i ni on, ni roditeqi wegovi, nego da se jave djela Bo`ja na wemu. Meni vaqa ~initi djela Onoga Koji Me posla, dok je dan. Dolazi no} kad niko ne mo`e raditi. Dok sam u svijetu, svjetlost sam svijetu". Rekav{i ovo, pqunu na zemqu i na~ini blato od pquva~ke, i pomaza blatom o~i slijepome. I re~e mu: "Idi, i umij se u bawi Siloamskoj, {to zna~i: poslan. On dakle, ode, i umi se, i do|e gledaju}i". (Jov. 9,1-7).

Pro~itav{i, bez daha, to "slu~ajno" na|eno mesto do kraja, ona je uskliknula: "Gospode, kad bih samo mogla da se na|em u Svetoj Zemqi i da se umijem u bawi Siloamskoj, ili da mi je makar kap te vode - ponovo bih progledala".

Rano izjutra opet je oti{la u grobnicu Vladike Jovana i opet se plameno molila. Tu joj je pri{la malena, mr{ava, nepoznata starica i rekla joj da je nedavno i{la u Svetu Zemqu i donela svete vodice iz bawe Siloam, kao i to da }e sutra doneti bo~icu s vodom u usipalnicu, popggo }e sutra biti slu`ena Bo`anstvena Liturgija, a slu`i}e sam Mitropolit. Od tih re~i "Babu{ke Jelisavete", koja nije imala pojma o wenoj sino}noj molitvi, bolesnica je do{la u ushi}enost i izjutra, pre zore, ve} je bila u usiplanici. Na Liturgiji se pri~estila, i kle~e}i na kolenima kraj groba Vladike Jovana, sipala je svetu vodu na bolesno oko. Odjednom je osetila olak{awe. Sutradan je ve} gledala tim okom, koje su smatrali mrtvim".

Izbavqewe od tumora na mozgu

Ova ista monahiwa svedo~i o ~udesnom izle~ewu Timotija Lokheda, sedamnaestogodi{weg de~ka ~ija je mati bila pravoslavna Rumunka, a otac [kotlan|anin koji se obratio na Pravoslavqe. Iznenada je dobio napad, i preba~en u bolnicu. Posle ispitivawa, lekari su utvrdili da on ima deformaciju mozga od ro|ewa, i da u mozgu postoji mnogo malignih }elija. ^ude}i se kako jo{ ranije nije umro, proricali su mu najskoriju smrt. Wegovi nesre}ni roditeqi Xejms i Eva oti{li su kod sve{tenika, otaca Varlaama, Lazara i Mojseja, prose}i wihove molitve. Otac Lazar je imao bo~icu uqa Vladike Jovana. Poneo ju je u bolnicu i kad je stigao otpo~eo je s molebanom za bolesnike. Na op{ti u`as, ekran za pra}ewa rada srca pokazao je da je Timotijevo srce prestalo da kuca! Umirao je! Otac Lazar je brzo otvorio bo~icu sa uqem i napravio znak krsta na Timotijevoj glavi, vape}i sa suzama Vladiki za pomo}. I - ~udo nad ~udima! -Timotijevo srce je proradilo, napadi su prestali i on je otvorio o~i.

Lekari su bili zaprepa{}eni. De~ko je spavao do sutradan mirno, a kad se probudio - tra`io je da ide ku}i. U bolnici je ostao jo{ tri dana, dok nisu obavqeni pregledi. Rendgenski snimak mozga pokazao je da malignih }elija vi{e nema! De~ko je bio zdrav. Nastavio je da u~i i ~tecirao je u crkvi.

Pomo} osmogodi{wem bolesniku

Osmogodi{wi de~a~i} Grk, Anastasije Kortesis, ~iji su roditeqi pripadala manastirskoj parohiji Svetog Tihona, iznenada se razboleo od bubrega. Primao je dijalizu tri puta sedmi~no (to u`asno boli i odrasle, a nekmoli decu!) i bio je sav `ut. Doktori su rekli da se stawe bubrega pogor{ava i da }e Anastasije uskoro umreti. Roditeqima je bilo te{ko i molili su se Bogu, Majci Bo`joj i svim svecima koje su znali da im spasu dete.

Jedne no}i, gospo|a Kortesis je usnila crkvicu u kojoj nikad nije bila. Jedna monahiwa joj je pri{la i rekla da, ako `eli da wen sin ozdravi, mora da nabavi uqa iz usipalnice Arhiepiskopa Jovana u San Francisku. "Ko si ti?", pitala ju je Kortesisova. "Ja sam mati Jovana", primila je odgovor. Probudiv{i se, pitala je svog supruga Stamatisa ko je Arhiepiskop Jovan, ali on nije znao. Sutradan im je o wemu pri~ao otac Varlaam. Majka je `elela da ode do San Franciska, ali nije bilo vremena - Anastasije je umirao!

Otac Varlaam je, ipak, imao bo~icu s uqem Svetog Jovana, Pohitali su u bolnicu. Tamo je odslu`en moleban i dete je, naro~ito u predelu bubrega, pomazano uwem Svetog Vladike.

Sutradan mu se stawe popravilo - temperature nije bilo i de~a~i} je hodao. Lekari su zanemeli od ~uda. Anastasije je ozdravio i vratio se u {kolu.

Provi|ewe budu}ih doga|aja

Desilo se da su Svetog Jovana pozvali da hitno pri~esti ~oveka koji je u bolnici umirao. Uzev{i Svete Darove, Vladika je, sa jo{ jednim sve{tenikom oti{ao tamo. U{av{i u bolnicu, ugledao je mladog i radosnog ~oveka, od svojih dvadesetak godina, koji je svirao na harmoni~ici. Oporavio se i trebalo je da uskoro napusti bolnicu. Svetiteq ga je pozvao: "@eleo bih da te sada pri~estim". Mladi ~ovek je pri{ao, ispovedio se i pri~estio. Zaprepa{teni sve{tenik je pitao Svetog Jovana za{to nije oti{ao umiru}em, nego se zadr`ao kod o~ito zdravog ~oveka. Svetiteq je ukratko odgovorio: "On }e umreti no}as, a onaj, koji je te{ko bolestan - `ive}e jo{ mnogo godina". Tako se i desilo.

^udo oko sahrane

Vladika nije ostavio nikakvo zave{tawe o tome gde da ga sahrane, mada je datum svoje smrti znao. On, koji je celog doba `iveo radi Boga i bli`wih, hteo je da i posle wegovoga upokojewa crkva odlu~i o mestu po~ivawa mnogonamu~enog mu tela. Najve}i deo wegove pastve `eleo je da vladika po~iva u usipalnici ispod hrama Presvete Bogorodice Svih Tu`nih Radosti koju je Sveti Jovan sagradio sa svojim vernicima.

Zakoni grada San Franciska zabrawivali su sahrawivawe pokojnika na gradskoj teritoriji. Da bi Vladika bio sahrawen ispod hrama, morali bi da se izmene propisi koji to nisu dozvoqavali. Proces izmene propisa traje po tri - ~etiri meseca, i advokat Ogara, po{tovalac Vladike, rekao je episkopima Savi i Nektariju da je 95% siguran da od toga nema ni{ta, a da je {ansa za uspeh - 5%. Molba je podneta gradskoj upravi, ali se, s obzirom na Ogarino upozorewe, ve} tra`ilo mesto na grobqu da bude kupqeno u trajno vlasni{tvo. Nakon nekoliko dana, arhijereji Sava i Nektarije obave{teni su da su i zakonodavni organ i plenum uprave grada San Franciska zasedali u istom danu i da je re{eno da se zakon izmeni tako da se telo sahrani ispod Sabornog hrama. To je bilo istinsko Bo`je ~udo.