Kao {to je poznato, Darvinova teorija predstavqa nekakvo obja{wewe pojave `ivota i wegovog razvoja od prostih formi ka slo`enijim, koje iskqu~uje uplitawe bilo kakve natprirodne sile na bilo kojoj etapi tog razvojnog puta. Bilo koju teoriju treba strogo odvajati od nau~nih ~iwenica. ^iwenica je proces ili doga|aj koji se mo`e provjeriti prou~avawem ili eksperimentom. Naprimjer, mogu}nost sinteze aminokiseline glicina jeste ~iwenica koja se mo`e lako provjeriti. Pritisak u nalazi{tima nafte tako|e je ~iwenica koja se tako|e mo`e provjeriti. Odsustvo helijuma u atmosferi Zemqe tako|e je ~iwenica koja je dostupna provjeri.

Istinska nauka u svoje fundamente pola`e ~iwenice - podatke koje daju prou~avawa i eksperimenti. Bezuslovna je istina da se ne mogu svi procesi u svijetu podvrgnuti prou~avawu ili eksperimentalnoj provjeri, a od takvih su najneta~niji oni koji su od qudi udaqeni prostorom ili vremenom. Naprimjer, karakter zra~ewa dalekih kvazara nama je nejasan zbog wihove udaqenosti u prostoru.

Pojava i razvoj `ivota nisu dostupni na{im posmatrawima ili eksperimentima zato {to oni stoje daleko iza nas, u dalekoj pro{losti.

Da bi objasnila veze izme|u razli~itih ~iwenica, nauka operi{e razli~itim teorijama, koje jo{ uvijek nisu tvrdo ustanovqene ~iwenice ili zakoni prirode. Teorija mo`e objasniti izvjesnu koli~inu ~iwenica, a neke mogu i da se ne uklapaju u wu. Kao dobra provjera ta~nosti teorije mo`e da poslu`i wena sposobnost da predvi|a ~iwenice, s tim da sqede}i eksperimenti potvr|uju pretskazawe i samu teoriju.

U tom smislu osnovna pretpostavka evolucije - da su sve vrste postoje}eg `ivota razvile iz malog broja najprostijih `ivotnih formi putem slu~ajnih nasqednih promjena i wihove "provjere" prirodnim odabirom - nije ni{ta vi{e od obi~ne teorije. U ovoj lekciji suo~i}emo ovu teoriju sa ~iwenicama biolo{kih nauka.

Hronolo{ka ure|enost evolucionih metamorfoza prema samoj teoriji zahtijeva mnogomilionske periode vremena. Kada bi nam po{lo za rukom da u periodu od stotinu ili hiqadu godina uo~imo barem jednom metamorfozu `ivotiwe ili biqke u su{tinski druga~iju formu, tj. pojavu novih klasa ili tipova `ivih bi}a - moglo bi se govoriti o mogu}nosti proticawa evolucije u hiqadugodi{wim periodima. Ali s obzirom da ni{ta ni nalik na ovo za svu istoriju ~ovje~anstvo nije uo~ilo u prirodi ni jedan jedini put, niti je ikada moglo da to dobije vje{ta~kim putem, evolucionistima su i neophodni izuzetno dugi vremenski periodi, iako jo{ niko nije dokazao zbog ~ega bi se ne{to moralo desiti za desetak miliona godina, ako se ve} nije moglo desiti za hiqadu.

Me|utim, kako smo ve} ranije vidjeli, mi nemamo nikakvih ozbiqnijih razloga da gajimo povjerewe u evolucionu hronologiju, i imamo sve osnove da je odbacimo, u skladu sa izlo`enim ~iwenicama. U tom slu~aju za proticawe evolucionog razvoja prakti~no nema vremena. Za hiqadu godina od bakterije proizvesti ~ovjeka - za to se ne}e latiti ni jedan prista{a evolucije.

Darvin je smatrao da promjena vrsta proizilazi putem postepenog nakupqawa novih osobina kod biqaka i `ivotiwa, koje se u slu~aju wihove korisnosti utvr|uju prirodnom selekcijom. Pri takvim uslovima sav na{ zami{qeni geolo{ki stub bi morao biti preispuwen uglavnom prelaznim formama, od kojih svaka ~uva i osobine pretka (koji sve vi{e i{~ezavaju) i osobine potomka (kojih je sve vi{e). U onome {to su paleontolozi do wegovog vremena bili na{li Darvin nije mogao da vidi ni{ta {to bi na ovo li~ilo, ali je to objasnio jednostavnom mawkavo{}u geolo{kog qetopisa, priznavaju}i, ipak, da je to glavni argument protiv wegove teorije.

Od vremena Darvina paleontologija radi evo skoro 150 godina, i za to vrijeme je sakupila i izu~ila milion miliona okamewenih ostataka organizama. Ali niko od nau~nika ne vidi u tom {arenilu ni jedne karike u evolucionom lancu koja bi slu`ila kao prelaz od jedne klase ili tipa ka drugom. Veoma je mali broj formi koje se mogu smatrati prelaznim (mada ni to nije korektno, ali o tome }emo pri~ati kasnije), me|utim, da bi se Darvinova teorija potvrdila u praksi, nije dovoqno da je podupiru primjeri koji se mogu prebrojati na prste jedne ruke; neophodni su cijeli lanci prelaznih formi, o postojawu kojih nema ~ak ni nagovje{taja u geolo{kom qetopisu okamewenih organizama.

Razmotrimo podrobnije neke primjere.

Prvi sloj naslaga u kojem nalaze raznorazne fosile beski~mewaka je takozvani kambrijumski sloj. U pred-kambrijumskim naslagama qudi nalaze pretpostavqene ostatke jedno}elijskog `ivota i modro-zelenih algi. U kambrijumskom, pak, sloju svi osnovni tipovi beski~mewaka pojavquju se iznenada i odjednom, u zadivquju}oj raznolikosti formi i u potpuno oformqenom vidu. Izdvajaju sqede}e tipove kambrijumskih fosila: sun|eri, dupqari (korali, meduze), razni crvi, {koqke, rakovi.

Neki organizmi koji se smatraju za najkarakteristi~nije za sloj kambrijuma imaju vrlo slo`enu strukturu. Naprimjer, trilobiti su rakolika bi}a sa karakteristi~no spojenim pancirima koji omogu}avaju sklup~avawe u slu~aju opasnosti (Sl. 12). Najzadivquju}a wihova osobina jeste da imaju potpuno formirane organe za vid. Uzgred da ka`emo, porijeklo oka, sa svim wegovim izuzetno prefiwenim organima i mno{tvom funkcija, i sam Darvin je nazivao neobja{wivim ~udom. I evo, ba{ to oko se pojavquje kod "najranijih" ili "najprimitivnijih" (prema procjenama evolucionista) `ivotiwa, u najni`im slojevima naslaga u kojima se uop{te mogu na}i fosili. Pri tome, trilobiti su za kambrijumske slojeve - ponovimo to jo{ jednom - najraspostrawenije `ivotiwe.

Sl. 12. Kambrijumski trilobit

Nije, tako|e, na|ena ni jedna prelazna forma izme|u beski~mewaka i `ivotiwa sa ki~mom. Taj prelazak izgleda da je bio ~udovi{no te`ak. Izme|u razli~itih klasa ki~mewaka mnogo je mawe razlika nego izme|u bilo kojeg beski~mewaka i bilo kojeg ki~mewaka.

Prije svega, skelet kod `ivotiwe se morao pojaviti na potpuno nejasan na~in, zatim su iznutra morali biti rekonstruisani sistemi disawa, krvotoka, ishrane. Ukratko, bila je potrebna toliko slo`ena operacija rekonstrukcije organizma, da bi prostije bilo ponovo stvoriti ki~mewaka ni iz ~ega.

Prva ribolika bi}a se pojavquju u ordoviku, sloju koji slijedi iza kambrijuma, i opet savr{eno iznebuha, bez ikakvih prelaznih formi. Izme|u razli~itih klasa riba prelazne forme tako|e nisu na|ene. Donedavno se pretpostavqalo da su ribe-{akoperke preci vodozemaca i da su one prve iza{le na kopno. Ova verzija je pala u vodu kada su u okeanu uhvatili `ivu ribu-{akoperku (latimeria chalumnae), koja se ni za mrvicu nije promjenila u toku navodnih 350 miliona godina evolucije.

Evolucionisti su pretpostavqali da su se mesnata i zadebqala peraja riba-{akoperki sa vremenom transformisala u udove vodozemca. Hvatawe `ive latimerije pokazalo je da se evolucija riba-{akoperki nije nastavqala, i da su peraja ostala samo peraja i ni{ta vi{e od toga. Tako|e nisu prona|ene nikakve "poluribe", kod kojih bi se po~eo formirati nov sistem disawa i krvotoka.

Osim toga, svi rodovi vodozemaca pojavquju se u geolo{kom qetopisu istovremeno i ne sadr`e "vezne karike" izme|u sebe. Nisu prona|ene ni prelazne forme izme|u fosila vodozemaca iz doba paleozoika i wihovih dana{wih predstavnika.

Izme|u vodozemaca i gmizavaca tako|e nije prona|ena ni jedna prelazna forma, mada se sve one razlikuju, po skeletu, a naro~ito po mekim tkivima. A wihovo glavno odli~je - jaje sa tvrdom korom - pojavquje se, tako|e, odjednom.

Ovaj fantomski prelaz tako|e zahtjeva korjenitu promjenu u cjelokupnoj gra|i tijela `ivotiwe. Prije svega, bila je neophodna transformacija udova u krila i krqu{ti u perje. Da je takav proces proticao "po Darvinu", moralo bi ostati mno{tvo prelaznih formi sa polukrilima i poluperjem.

U stvarnosti nije prona|eno ni{ta ni nalik na ovo. Ni jedan paleontolog na svijetu do dan-danas nije prona{ao ni jedno jedino pola-krqu{t a pola-pero ili pola-krqu{t pola-krilo. Na{li su ne{to sasvim drugo, ne me|uformu, nego takozvanu "mozai~nu" formu - arheopteriksa.

Ovo bi}e je imalo neke karakteristike reptila, mada je u svojoj su{tini, zapravo, bilo savr{eno normalna ptica. Na reptile podsje}aju zubi na bo~nim krajevima kquna i rep sa nekoliko pr{qenova (Sl. 13). Ali krila i perje su ve} potpuno pti~ji. Na krilima, dodu{e, imaju kanxe, ali se one sre}u i kod savremenih ptica. Arheopteriks nema ni jednog jedinog rudimentarnog, tj. nepotrebnog, odumiru}eg organa. On, o~igledno, nije bio ba{ neki prekrasni leta~, ali i danas postoje, pa su i u drevnosti mogle postojati ptice-neleta~i. Kanxe na krilima su mu pomagale da se hvata za grane. Nema nikakvih osnova da se arheopteriks tretira kao neka prelazna me|uforma. Kao dodatak, nemojmo zaboravqati da je za potvrdu Darvinove teorije neophodan lanac prelaznih formi, kojeg niko nikada nije vidio.

Sl. 13. Arheopteriks.

I, na kraju, dodajmo i to da su tik uz arheopteriksa na|eni i ostaci savremenih ptica, u istim slojevima, tako da on nikako nije mogao biti wihov predak.

U ovom pretpostavqenom evolucionom prelasku tako|e je neophodno prebroditi korjenitu rekonstrukciju organizma: i sistema krvotoka, i organa razmno`avawa (mora se pojaviti placenta), i pokriva~a organizma (mora i{~eznuti krqu{t i izrasti krzno).

Ovdje ima nekoliko formi, koje se tako|e mogu tretirati kao mozai~ne. One imaju odli~ja i reptila i zvijeri, ali svi odgovaraju}i organi i sistemi su u potpunosti zavr{eni i zastupqeni su u savr{enom vidu. U uxbeniku biologije razmatra se zvjerozubi gu{ter - stopostotni gmizavac, koji ima samo zube razli~itih dimenzija i namjene, kao {to je to slu~aj sa sisarima. U svemu ostalom - izme|u tog gu{tera i bilo kojeg sisara le`i ista takva provalija, koja zjapi i izme|u bilo kojeg drugog reptila.

Savremenog krokodila tako|e mo`emo tretirati kao mozai~nu formu po jednoj karakteristici: on ima ~etverokomorno srce. Vi{e nikakvih odli~ja sisara kod wega nema. Mo`e li se on posmatrati kao prelazna forma ili predak sisara, ako predivno `ivi tik uz wih evo ve} vi{e od 100 miliona godina evolucionisti~kog kalendara, a da se pri tome ni za mrvicu nije promijenio?

Kao tipi~ne savremene mozai~ne forme mogu se tretirati sisari koji legu jaja - kqunar i ehidna (mraviwi je`), koji `ive u Australiji. Ove `ivotiwe pola`u jaja, ali mladunce hrane mlijekom, imaju normalno krzno i po svim ostalim karakteristikama podsje}aju na zvijeri. A kqunar ima pa~ji kqun i opna izme|u prstiju - ~isto pti~je osobine. I {ta je, dakle, kqunar: prelazna forma od reptila ka zvijerima ili od zvijeri ka pticama? Kao dodatak treba uzeti u obzir da je on, zapravo, tako i ostao, na pola puta, ne "pre{av{i" sa jednog na drugi oblik, on je jednostavno ostao obi~ni kqunar, koegzistiraju}i i sa sisarima i sa pticama.

Pokazalo se da su postojali i sisari-reptili, koje nalaze, dodu{e, u ni`im slojevima od dinosaurusa, i niko ne zna kojim su sisarima ti reptili bili preci. Jer po evolucionoj skali izme|u tih klasa bi}a postoji ogromni vremenski prekid.

Glavna osobenost mozai~nih formi - ponovimo to jo{ jednom - jesu strukture savr{eno zavr{ene u svom formirawu - perja, krzno, krqu{t i t.d., mada se u jednom organizmu nalaze strukture koje su svojstvene razli~itim klasama `ivotiwa.

Nije li logi~nije pretpostaviti da mozai~ne forme predstavqaju potpuno posebna stvorewa, koja je Tvorac sazdao po naro~itoj zamisli? Jer Konstruktor svega `ivog nije imao potrebu za na{im taksonomskim sistemom, u kojem su ptice, zvijeri i guje strogo razdvojene izme|u sebe? Na kraju krajeva, na{a klasifikacija organizama postoji samo u na{im glavama, samo da bismo lak{e mogli da spoznamo zamisli Tvorca, ali Samog Tvorca taj sistem uop{te nije u stawu da pot~ini u Wegovom li~nom stvarala~kom djelovawu.

Jedini lanac kojim evolucionisti mogu da se pohvale - to je takozvana kowska sreija. U uxbenicima se navodi ure|eni niz od ~etiri sli~ice drevnih kowa koji se razlikuju po svojem rastu i obliku kopita (Sl. 14). Ali ne treba smetati sa uma da je ova shema izgra|ena prili~no uslovno i vje{ta~ki. U stvarnosti uop{te nisu na|ena 4, nego oko 300 razli~itih vrsta kowa, pri ~emu nau~nicima nikako ne polazi za rukom da u granicama jedne teritorije na|u postupnost evolucionih promjena: prema wihovoj shemi, trebalo bi da nisko u naslagama budu mali kowi}i, a daqe sve krupniji i krupniji, sve do na{ih dana{wih. Naprotiv, ostaci mnogih razli~itih tipova nalaze se u jednim te istim naslagama. Kako su onda jedni od wih mogli biti preci drugim, ako su im ovi bili savremenici?

Osim toga, ako kowe i rasporedimo prema zami{qenoj evolucionoj postupnosti, ispa{}e ovakva "evolucija" koli~ina rebara: ispo~etka 18, pa onda 15, zatim 19, i na kraju opet 18. Sli~ne, pak, varijacije su uo~ene i u broju pr{qenova.

S druge strane, i u na{im vremenima ponekad se javqaju kowi i mule sa vi{kom prstiju koji se zavr{avaju patuqastim kopitima, ba{ kao i kod "prvobitnih" kowa. Zato ni u postojawu tro- i ~etvero- prstih kowa u pro{losti nema ni~ega ~udnog i natprirodnog. Jednostavno, prvobitno stvoreni rod kowa je imao dovoqno veliku zalihu nasqedne promjenqivosti i prvobitno se to ispoqilo u mno{tvu raznolikosti, da bi, tokom vremena, o~igledno, dio tog {arenila u formama bio nepovratno izgubqen.

Ako nekada u budu}nosti evolucionista-paleontolog iskopa ostatke savremenih pasa - od bernandinca do minijatuurne pudlice - ho}e li on tada napokon mo}i da izgradi uzlaze}i evolucioni lanac od najmawih vrsta do najve}ih, kao put razvoja od ni`ih formi ka vi{im? Ali o promjenqivosti unutar granica jednog roda podrobnije }emo govoriti malo kasnije.

Bilo da su kowi prvobitno bili razli~ite vrste u granicama jedne porodice ili da su pripadali jednom rodu - u bilo kojem slu~aju, jedno rebro vi{ka ili patrqak kopita vi{ka - jo{ uvije nisu promjena krqu{ti na krzno ili perje. Op{te pravilo, kojeg se dr`e svi paleontolozi, glasi: {to je ve}a taksonomska odvojenost, od porodica i rodova prema klasa i tipova, to je mawa vjerovatno}a da se sretne bilo kakva forma kaja bi sa ma kako velikim natezawem mogla tretirati kao prelazna. Izme|u klasa se jo{ i mogu na}i mozai~ne forme, ali izme|u tipova ni toga vi{e nema, a da ne govorimo o prelaznim formama.

Sl. 14. Kowska serija

Objasniti za Darvinizam toliko neutje{nu situaciju sa prelaznim formama obi~nim nedostatkom iskopanih ostataka danas, jednostavno, nije vi{e mogu}e. Sami evolucionisti u ve}ini se ne pridr`avaju ~isto darvinisti~kog u~ewa o nagomilavawu sitnih evolucionih promjena koje "filtrira" prirodna selekcija, i danas oni objavquju na izgled malo promijewene, neo-darvinisti~ke teorije.

Pretskazawe Darvinovo o mno{tvu prelaznih formi pokazalo se kao u potpunosti proma{eno. Od tada teorija evolucije vi{e ni{ta ne pretskazuje. Umjesto da tra`i ~iwenice koji je potvr|uju, ona je prisiqena da stalno iznalazi sve nova i nova obja{wewa za ~iwenice koji je pobijaju.

Postoje dvije neodarvinisti~ke teorije, kojih se ovla{ doti~e i {kolski uxbenik.

Pristalica ove teorije je ~uveni biolog Stiven Xej Gould. Ideja se wegova sastoji u ovome: prelaz od jednih rodova i klasa ka drugim proizilazi veoma brzo, bukvalno u toku nekoliko pokoqewa u jednoj populaciji predaka koji su se izdvojili od drugih. Takva brza promjena ne ostavqa nikakvih tragova u fosilima. Brzu promjenu smjewuje dugi period nakupqawa najispoqenih mutacionih promjena, dok wihov kvantitet ne pre|e u kvalitet, kada }e opet, u izdvojenoj maloj populaciji u kojoj se nakupilo mnogo nasqednih promjena, proiza}i novi skok evolucije.

Druga neodarvinisti~ka teorija svodi prelazak sa jedne klase na drugu sasvim na jedno jedino pokoqewe: majka-dinosaurus je polo`la jaje, a iz wega se izlegla oformqena ptica. Autor ove teorije je Gold{mit, za kojeg neodarvinisti u {ali vole da ka`u da je on sam snio to jaje.

Izme|u pristalica ovih dvaju koncepcija evolucije odavno se vodi spor koji se uglavnom svodi na to da jedni oponenti pobijaju druge na osnovu toga {to ni za jednu ni za drugu verziju nema realno potvr|uju}ih fakata. Razlika izme|u navedenih teorija je u tome {to prva zahtjeva dugo slu~ajno ponavqawe slu~ajnih promjena (mutacija), dok je drugoj potrebna samo jedna supermutacija povi{ene slo`enosti. Pote{ko}e sa ovom posqedwom dolaze jo{ i od toga {to se za "monstruma koji obe}ava" mora na}i isti takav izrod suprotnog pola radi produ`etka vrste. Mi se ne}emo udubqivati u podrobnosti spora, zadovoqiv{i se samo konstatacijom ~iwenice da su sve takve konstrukcije zaista krhke i klimave. Obratimo pa`wu jo{ i na to da su radi izbacivawa Boga iz slike svijeta qudi spremni da izmisle i najve}i mogu}i apsurd i nevjerovatnost poput ovih "obe}avaju}ih monstruma" koji su kobajagi omogu}ili svu raznolikost zemaqskog `ivota. U ovakvu budala{tinu vjerovati - to je nau~no, a vjerovati u Svemogu}eg i Sveznaju}eg Tvorca - zbog ne~ega se jo{ uvijek smatra nedopustivim.

Teorija evolucije tra`i podr{ku od raznih ogranaka biolo{ke nauke. Po{to u paleontologiji nisu na{li ni{ta {to bi im osvje`ilo nade, evolucionisti su poku{ali da op{ta odli~ja i op{te pretke svega `ivog na|u u prou~avawu strukture organizama, ili, jo{ konkretnije, u wihovim embrionima.

U svim uxbenicima biologije izla`e se teorija Hekelove rekapitulacije, koja se sastoji u tome da svaki zametak prolazi u svom razvoju kroz ~itav niz stadijuma, od kojih na svaki treba gledati kao na ponavqawe evolucionog puta datog vida.

Ovaj "zakon" se ilustruje, naprimjer, time da se na ranim stadijumima razvoja kod svih ki~mewa~kih embriona pojavquje horda, od koje se kasnije formira ki~ma. Iz toga se izvodi zakqu~ak da ovim putem embrion navodno ponavqa evoluciju najdrevnijih hordata. Ali, postavqa se pitawe: nekakve grupe embrionskih }elija bi ipak morale da poslu`e kao materijal za razvoj ki~me? Pa, ne mo`e vaqda jedna }elija odjednom imati izgled cijelog, formiranog organizma, samo umawenog. Kakve veze sa tim imaju umi{qeni preci?

Da bi dokazao svoju teoriju, Hekel je ukazivao na nabore na nozi qudskog embriona, koji podsje}aju na proreze u {krgama wegovog drevnog pretka - ribe. U stvarnosti, nikakvih {krga i nikakvih proreza na {krgama kod qudskog embriona nema, i nabori slu`e za formirawe razli~itih organa. Hekel je qudskom embrionu pripisivao i prisutnost repa, iako u stvarnosti ki~ma embriona odjednom sadr`i 33 pr{qena, kao i kod odraslog ~ovjeka, jedva malo presti`u}i razvoj ni`eg dijela trupa.

Hekelova teorija, potpomognuta sli~icama koje je sam nacrtao, bila je iznijeta na svjetlo dana 1860. godina. Daqi radovi drugih embriologa toliko su pora`avaju}e pobijali wegovu teoriju, da je on sam bio prisiqen da 1907. godine prizna da je namjerno preuveli~ao podatke da bi ih navukao na svoju shemu. Za taj falsifikat wega je tada osudio univerzitetski sud grada Jene. Ali wegova teorija rekapitulacije se u~i u uxbenicima, kao potvrda evolucije.

Me|utim, poznate su zakonomjernosti ba{ suprotne osobine. ^uveni embriolog Ber pobijao je Hekelovu teoriju rekapitulacije ovakvim rije~ima: "Da je to tako, u razvoju nekih `ivotiwa u embrionskom stadijumu se ne bi mogla uo~avati stawa koja kao takva (u fazi embrionalnog razvoja) zauvijek i ostaju... Mladi gu{teri, neprimjer, imaju vrlo veliki mozak. Punoglavci imaju pravi kqun, kao kod ptica. Zametak `abe u prvom stadijumu nema repa - stawe koje se uo~ava samo kod vi{ih sisara, jer ~ak i odrasla `aba ima unutra{wi rep." U ovim primjerima se vidi da razvoj zametka ne ponavqa "pro{le", nego nagovje{tava "budu}e" evolucije!

Najlogi~niji zakqu~ak koji iz svega ovoga slijedi: embrion se razvija apsolutno nezavisno, svaki na svoj poseban na~in, za svaku vrstu prema Bogoustanovqenim zakonima, po nama nepoznatom optimalnom putu. Zbog toga wegove osobine ponekad podsje}aju na "pro{le", a ponekad i na "budu}e" stadijume na{ih shema razvoja organizama. Repu `abe ne pada na pamet da "lomi glavu" o tome {ta }e o wemu re}i repovi sisara ili riba. Svaka klasa `ivotiwa potpuno je neponovqiva u svojim putevima razvoja embriona.

Jedan nau~nik je ovaj problem formulisao ovako: "Kao {to su neprepoznatqive zgrade u kojima }e kasnije biti kancelarije, stanovi i fabrike u fazi kada su ura|eni samo wihovi temeqi, tako i embrioni mnogih razli~itih bi}a izgledaj sli~ni jedni drugim u po~etnim svojim stadijumima, ali prema planu oni kasnije postaju razli~iti".

Morfologija je dio nauke koji se bavi prou~avawem gra|e organizama. Iz ove oblasti evolucionisti obi~no navode dva glavna argumenta u svoju korist - homologne organe i rudimente.

Mnoge `ivotiwe imaju organe sa istom strukturom. Takvi organi se nazivaju homolognim. U mnogim uxbenicima se daju crte`i predwih ekstremiteta raznih `ivotiwa koje `ive u savr{eno razli~itim uslovima (Sl. 15). Ekstremiteti, pak, imaju ramewa~u, lakatnu kost i `bicu, kao i veoma sli~nu strukturu {ake i prstiju. Kostiju ima razli~itih vrsta i oblika, prsti mogu da budu i nerazvijeni (kao kod kowa), zato {to su svi ekstremiteti prilago|eni razli~itim funkcijama. Ali op{teprihva}eno "mwewe" nala`e da se osnovne crte sli~nosti stavqaju na ra~un razvoja zajedni~kog pretka svih tih `ivotiwa.

Sl. 15. Pore|ewe skeleta predwih ekstremiteta raznih ki~mewaka..

A - `aba, B - gu{ter, V - ptica, G - ~ovjek, D - ma~ka, E - kit, @ - slijepi mi{; 1 - ramewa~a, 2 - lakatna kost, 3 - `bica, 4 - kosti doru~ja, 5 - 9 - kosti ru~ja

Jak argument protiv ovakvog shvatawa sastoji se u tome da se kod razli~itih `ivotiwa homologni organi razvijaju iz razli~itih embrionalnih }elija i uz u~e{}e razli~itog genetskog materijala. Kada bi sve vrste koje imaju iste homologne organe poticale od zajedni~kog pretka, a tim prije kada bi pri tome wihov embrion stvarno ponavqao evoluciju tog pretka, onda bi se i ti organi morali razvijati iz istih grupa embrionalnih }elija, a informacija o wima bi morala biti zapisana na jednom mjestu hromozoma.

Ali stvari uop{te ne stoje tako. Osim toga, i zadwi udovi `ivotiwa, koji ~esto izvr{avaju funkcije razli~ite od predwih, imaju istu takvu gra|u: jedna butna kost, zglob, dvije kosti golijeni, stopalo sa pet prstiju. Zadwi udovi tako|e se formiraju iz razli~itih embrionalnih }elija, iz raznog genetskog materijala kod razli~itih `ivotiwa. Pri tome se predwi i zadwi udovi kod jedne `ivotiwe, bez obzira na sli~nost u svojoj gra|i, tako|e formiraju od razli~itih embrionalnih }elija, a informacija o wima tako|e je zapisana na raznim mjestima hromozoma.

Name}e se mnogo razumnije obja{wewe. Tvorcu i Konstruktoru svega `ivog bilo je blagougodno da realizuje sli~nu ideju organizacije udova - ideju veoma univerzalnu - u najraznovrsnijim formama i vidovima. To je bilo u~iweno upravo radi ~ovjeka koji poku{ava da spozna prirodu, da bi ovaj jasno vidio jedinstvenost Tvorca i jedinstvo Wegove tvora~ke zamisli. Slu~ajnim, pak, pojavqivawem sli~nih organa iz razli~itog geneti~kog materijala objasniti homologiju, jednostavno, nikako nije mogu}e, naro~ito ako se uzme u obzir da se u homolognim organima ponavqa samo najosnovnija konstruktivna ideja, a u svim detaqima ostaje ogromna razlika.

Tako se nazivaju organi koji, kako se pretpostavqa, nemaju nikakvu funkciju u datoj vrsti, ali su u wenim precima igrali va`nu ulogu. Preokret evolucionog puta te organe ~ini nepotrebnim i oni postepeno atrofiraju, odumiru, mada i daqe bivaju o~uvani odre|eno vrijeme u nerazvijenom stawu.

U pro{lom vijeku spisak takvih organa za ~ovjeka je bio duga~ak cijelih 180 naziva. Smatralo se da ako se ~ovjeku odre`u krajnici ili slijepo crijevo i on nastavi da `ivi - to zna~i da je odrezan rudimentarni organ. ^ovjek u principu mo`e `ivjeti i sa jednim bubregom, i sa jednim okom, ali to ne zna~i da je to wegov rudimentarni organ. U na{e vrijeme spisak rudimenata skratio se bukvalno na nekoliko naziva. Nazovimo samo funkcije organa koji se spomiwu u uxbeniku. Trti~na kost slu`i za u~vr{}ivawe karli~nih mi{i}a i wena povreda povla~i za sobom krajwe neprijatne posqedice. Slijepo crijevo igra veoma va`nu ulogu u odr`avawu imuniteta, naro~ito u mladosti. Razja{wen je i rad {titne `lijezde, i mi{i}a u{ne {koqke i drugih organa.

Sa druge strane, prisutnost rudimenata sama po sebi ni{ta ne govori o uzlaze}em razvoju organizma, o takozvanoj aromorfozi. Rudimenti bi, ako ih i ima, trebali da svjedo~e samo o degeneraciji, tj. o tome da organ vi{e ne radi u svojoj punoj snazi. Ako i imamo neke zaostale organe koji ne funkcioni{u u svom punom obimu, to zna~i da smo bili stvoreni sa jo{ {irim mogu}nostima od dana{wih. A tako i mora biti, prema hri{}anskom u~ewu.

Druga bi stvar bila kada bi se kod `ivotiwa paralelno sa "rudimentima" nalazili i organi koji se tek razvijaju i usavr{avaju. Naime, potrebni su ne samo "zadwi", nego i "predwi" koraci evolucije, i uz to wih bi trebalo da bude vi{e i oni bi morali biti slo`eniji, pod uslovom, naravno, da evolucija zaista ide naprijed i u na{e vrijeme. Ali u `ivotiwskom svijetu nije prona|en ni jedan jedini takav organ!

Postavqa se pitawe: a ako se nerazvijeni organi na neki vol{eban na~in ipak pojavquju, {ta }e se desiti sa wihovim nosiocem - "prvoborcem" evolucije?

Ovdje prelazimo na frontalno suo~avawe sa stvarnom ulogom prirodnog odabira. Darvinizam woj pripisuje stvarala~ku ulogu - u~vr{}ivawe bilo koje karakteristike vrste koja je za wu korisna i koja joj poma`e u borbi za opstanak. "Pre`ivqavaju samo oni najprilagodqiviji" - takva formulacija je tautologi~na, i wome mo`e da se objasni {ta god ko ho}e. Ko god da pre`ivio, ko god da je do`ivio do na{ih dana - upravo on i jeste najprilago|eniji. Da je re~eno, da npr. pre`ivqavaju najviso~iji ili najzeleniji, to bi se i moglo provjeriti prou~avawem, ali pre`ivqavawe najprilagodqivijih unaprijed obja{wava rezultate bilo kakvih nau~nih istra`ivawa.

Ali upravo u tome i jeste slabost teorije. Obuhvataju}i sve, ona ne obja{wava ni{ta. I, prije svega, takvo tuma~ewe ne mo`e objasniti pojavu novih organa i struktura. Prilikom prelaska sa jednog taksona (klase, tipa) na drugi mora se mijewati ne samo jedan organ, nego odjednom mno{tvo wih. Prilikom postepenog gomilawa neispoqenih promjena, prilikom pojave organa koji se jo{ razvijaju, koji jo{ uvijek ne funkcioni{u u punoj snazi, oni }e stvarati samo smetwu za pre`ivqavawe.

Navedimo samo dva primjera. Buba-bombarder (Brachymus crepitans) prilikom napada neprijateqa ga|a ga otrovnom te~no{}u koja izaziva opekotine. Osim toga, te~nost stvara oblak plave pare koja slu`i kao dimna zavjesa za sakrivawe bube. Ova buba ima dvije grupe `lijezda koje proizvode hidrohinon i vodonik peroksid, koji se kao smjese ~uvaju u odvojenim kesicama. Takva smjesa u laboratorijskim uslovima momentalno eksplodira, ali kod bube-bombardera se u neutralnom stawu ~uva zahvaquju}i jednoj posebnoj materiji. Kada smjesa upada u "komoru sagorijevawa", dejstvo osigura~a se neutralizuje jo{ jednom posebnom materijom (Sl. 16).

Nemogu}e je uop{te zamisliti da su se i komora i "cijev" mogli pojaviti evolucionim putem, i to tako da se istovremeno razviju organi koji proizvode ~etiri razli~ite materije, od kojih svaka zahtjeva izuzetno slo`enu sintezu, i pri tome odnos wihovih koncentracija mora biti enormno ta~no pogo|ena. Gre{ka u 1% u koncentracijama kod na{eg fantomskog "evolucionog" pretka bube-bombardera bi morala ili da ga raznese u parampar~ad, ili da ne prouzrokuje ispaqivawe otrovne te~nosti i prepusti jadnu bubu na milost i nemilost svakom pro`drqivcu. Prirodna selekcija mo`e samo da uni{ti svaku "debilnu" bubu-bombardera koja ulijeva (evolucionu) nadu poku{ajima da se naoru`a ovakvim reaktivnim topom.

Sl.16. Buba-bombarder i wena reaktivna komora

Drugi primjer je morski pu` Nudibranch. Wegova osnovna hrana su `arwaci, prekriveni `aokama, koje izbacuju otrov prilikom najmaweg dodira. Uprkos tome, pu` je u stawu da lomi i guta `arwake, a da ga `aoke tom prilikom uop{te ne rawavaju. Jo{ vi{e zadivquje ~iwenica da `eludac pu`a uop{te ne vari te `aoke, nego se one istiskuju iz wega po krhkim cjev~icama ka zavr{ecima probavnih organa pu`a. Na taj na~in pu` krade od `arwaka peckavo oru`je i kasnije ga koristi za samoodbranu, poga|aju}i ribe koje poku{avaju da ga napadnu!

Takva struktura nikako nije mogla da se pojavi kao rezultat evolucije. Svaki wen detaq je morao biti savr{en od samog po~etka. Ispo~etka su morali da postoje u savremenom obliku i pu`, i `arwaci, i ribe. Nikakvih predaka nijednog od ova tri tipa `ivotiwa nije ni moglo da bude - ina~e bi ova izuzetno lukava pu`eva "dosjetka" bila potpuno neobja{wiva.

I uop{te, u prirodi ima mnogo slu~ajeva simbioze, zajedni~kog postojawa najrazli~itijih mogu}ih organizama, koji su na evolucionisti~koj skali odvojeni stotinama miliona godina. Potpuno je neobja{wivao kako je prirodna selekcija mogla tako sa "uskladi" organizme koji dobijaju uzajamnu korist jedni od drugih.

Postoje}a raznolikost vrsta o~igledno protivrje~i "djelatnosti" prirodnog odabira. U ve} citiranoj tautologiji "pre`ivqavaju najprilagodqiviji" }e se i pojaviti neki smisao ako se obrati pa`wa na najprostije, najrasprostrawenije vrste. Tada }e se pokazati da mnoge zadivquju}e prilagodqivosti kojima ovladavaju neki organizmi wima uop{te ne daju nikakvu naro~itu prednost.

Pogledajmo nekoliko primjera. Govori se da {are na leptirima pla{e pro`drqivce koji ih napadaju, te nam je zato evolucija, navodno, priu{tila takve qepotane kao {to su lastini repci ili paunovo perje. Me|utim, najrasprostraweniji leptir na cijelom sredwem pojasu jeste obi~ni kupusar, ili bjela{, koji nema nikakve zapla{uju}e, ni mimikrijske, ni za{titne {are. Rasko{ne leptire voli prili~no mali broj ptica, dok je kupusar najuobi~ajenija pti~ja hrana. Uprkos toma, on se sre}e mnogo ~e{}e - zbog svoje plodnosti. Pitawe: zar prirodnoj selekciji nije bilo jednostavnije da, s obzirom da je ona ta koja igra ulogu tvorca, izabere leptire koji pola`u vi{e jaja{aca a nemaju sve te svakojake farbe na sebi?

Lako je primjetiti naj{iru rasprostrawenost i prekrasnu prilago|enost na bilo kakve uslove najobi~nijih muva. Me|utim, u prirodi postoje i muve koje su "ofarbane" da li~e na ose. Smatra se da je to prilago|avawe evolucija izvela da bi od muve koja li~i na osu otjerala neku halapqivu pticu ili pauka koji bi je ina~e vrlo rado progutao. Ali, za{to onda osolike muve nisu barem isto onoliko rasprostrawene, koliko i obi~ne muve-zunzare? Isto to pitawe mo`emo postaviti i za obi~ne bube: za{to sve one nisu bombarderi, kad ovi tako spokojno `ive sa svojom o{troumnom za{titom? Jer, postoji i konkurencija unutar vrsta. Zbog ~ega unutar we ne predwa~e najslo`eniji organizmi, sa svakojakim tehni~ki savr{enim izumima, nego ba{ oni najprostiji?

Drugi primjer na istu temu: pacovi su bi}a veoma prosta, ali veoma fertilna, i prilago|ena svim geografskim {irinama. Gdje god da su se obreli - u Australiji ili na raznoraznim ostrvima na koja se do{li sa brodovima Evropqana, pacovi su veoma brzo istisnuli sve vrste koje bi im mogle praviti konkurenciju u borbi za hranu. Pacovima je te{ko dosko~iti: lukavi su, ne boje se ni otrova, ni radijacije ~ak, gotovo da nemaju bolesti, a ni neprijateqa. Nose}i na sebi mno{tvo infekcija, oni gotovo da i ne boluju. Evo najboqe prilagodqivosti! I za{to se onda prirodna selekcija nije zaustavila na ovoj fenomenalnoj vrsti? A za{to je onda odabir izvodio na svijet svakojake pacove-torbare, poqske mi{eve, ze~eve, kuni}e, je`eve i sve ostale stvorove koji zauzimaju istu ekolo{ku ni{u?

U na{a jezera je bio doveden dalekoisto~ni rotan - sitna ribica koja posjeduje veoma gadnu osobinu - da jede tu|u ikru. Uskoro su sve ostale ribe u jezerima koja su "zara`ena" rotanom i{~ezle. Postavqa se pitawe: za{to selekcija ne bi po{la po putu najmaweg suprotstavqawa, ne stvaraju}i svu raznolikost jezerske ribe, zaustaviv{i se na onoj najprilagodqivijoj?

Ulogu jezerskog rotana u svijetu ptica obavqa vrana, iako ona u svojoj ekolo{koj ni{i koegzistira zajedno sa svrakom, sojkom, ga~kom i galebom, iako je prilagodqivija od svih wih.

Kako je prirodna selekcija mogla da formira pjeva~ke kvalitete ptica? Ako je ptici pjesma potrebna samo da bi obiqe`ila teritoriju svojeg gnijezda, sa takvim se problemom mnogo lak{e iza}i na kraj moglo pomo}u obiqe`avawa mokra}om ili izmetom, a vi{ak slobodnog vremena koji bi se pojavio u nedostatku pjevawa bi mogao da se mnogo korisnije upotrijebi za lov ili potragu za voqenom. Tako se pokazuje da je vrabac mnogo prilagodqiviji od slavuja. Uprkos tome, slavuj, ko zna zbog ~ega, tako|e postoji u prirodi.

Zakqu~ak je jasan: ako bi se priroda natjerala da `ivi po Darvinu, ve}ina najqep{ih i najoriginalnijih vrsta bi izumrla momentalno, {to se, zapravo, i de{ava, zahvaquju}i nama, zahvaquju}i qudskoj civilizaciji, kada neke prilagodqive vrste {ire svoje podru~je `ivota i uni{tavaju starosjedioce. Pred na{im o~ima izumiru najrje|e, najqep{e `ivotiwe, na ~ije je prilago|avawe potrebno utro{iti najvi{e truda. Kada bi, naime, prirodu uvijek vodila prirodna selekcija, osim kupusara, obi~nih muva, `ohara, rotana, vrana i pacova i mo`da jo{ par drugih vrsta koje prosto ne mogu da smetaju jedne drugim, na zemqi se ne bi ni pojavilo ni{ta drugo `ivo.

Ne podsje}a li nas ovo na zakon informatike: raznolikost vrsta ne pojavquje se sama od sebe; wu mo`e sazdati samo razumni Umjetnik. Drugo pravilo: proizvoqni tok doga|aja samo pogor{ava, osiroma{uje pre|a{wu raznolikost.

Nema sumwe da slu~aj nije stvarao `ivi svijet i da `ivi svijet nije stvorila uzajamna konkurencija, nego veli~anstveni Umjetnik, Koji je u Svojim tvorevinama ugradio Svoj univerzalni pojam o qepoti, koji je svojstven (zalo`en) i ~ovjeku - koji razumno sazrcava tu qepotu. Druga~ije je gotovo nemogu}e objasniti pojavqivawe mno{tva raznolikih prilago|avawa i odli~ja `ivih organizama, kao i harmoni~nost i pravilnost wihovog ustrojstva.

Uloga, pak, prirodne selekcije je, zapravo, krajwe pasivna: za{tititi vrstu od nakaza koje se periodi~no pojavquju, svejedno da li ulijevaju nadu ili ne, da se wihova nakaznost ne bi po~ela predavati nasqedno. Prirodni odabir nema nikakvu stvarala~ku ulogu. Smr}u i ubistvom stvarati nije mogu}e. Smrtonosno oru`je mo`e - a i to samo ponekad - da pomogne o~uvawu stvorenog `ivota, ali da samo daje `ivot - ono nije u stawu.