PREPODOBNOG OCA NA[EGA GRIGORIJA SINAITA: SLOVO O BLAGODATNOJ SABRANOSTI

"Znaj da niko ne mo`e sam sobom uzdr`ati um od lutawa ako ne bude sam um pridr`avan Duhom Bo`jim. Jer, um, udaquju}i se od Boga, svuda biva vo|en, kao zarobqenik: ~as ovamo, ~as onamo, doti~u}i se svega po malo. I nemogu}e mu je da se zaustavi i sjedini sa Bogom, ako ne po~ne ~esto i trpeqivo da se moli Wemu, vazda mu ispovedaju}i svoju ogrehovqenost, sa smireno{}u i skru{ewem mole}i se, i sveto Ime Wegovo svagda prizivaju}i. Kada u sili takvog molitvenog truda, useli se u srce dejstvo molitve, tada molitva, osewena bo`anskom blagoda}u, po~iwe zadr`avati pri sebi um, veseliti srce i osloba|ati ga grehovnih okova kojima je bio i svezan i mu~en ranije. Sv. Jovan Lestvi~nik zakqu~uje: "Bori se da prive`e{ svoju misao uz re~i molitve, ili boqe - da je zakqu~a{ u wih. I ako se desi da se usled svoje detiwske slabosti tvoja misao umori i padne, uvedi je ponovo u re~i molitve. Nepostojanost je svojstvena qudskom umu. Ali, Onaj koji sve mo`e da u~vrsti, mo`i i um na{ da na~ini postojanim. Ako se istrajno podvizava{, do}i }e i tebi "Onaj koji odre|uje granice moru" qudskog uma, i re}i }e mu u molitvi tvojoj: "Do}i }e{ dovde, i daqe ne}e{ pre}i" (Jov. 38,11). Duh je nemogu}e zadr`ati; a gde je Sazdateq duha, tamo Mu se sve pokorava". Na pitawe: kako odgoniti pomisli prep. Grigorije Sinait odgovara: "Od po~etnika niko i nikada ne mo`e odgoniti pomisli, ako ih sam Bog ne odagna. Samo iskusnima svojstveno je boriti se s wima i progoniti ih. No, ni oni sami po sebi ne odgone ih, nego s Bogom ustaju u borbu s wima, naoru`ani Bo`jom ogwepalnom silom. Ti, pak, kada navale pomisli, prizivaj Gospoda Isusa ~esto i trpeqivo, pa }e one same pobe}i: jer, demoni koji ih nama predla`u, ne trpe srda~nu toplinu, molitveno dejstvo, nego kao ogwem opaqeni be`e." - Na pitawe da li je boqe govoriti Isusovu molitvu naglas ili, pak, ne~ujno u sebi Sinait odgovara: "Jedni u~e usno proiznositi molitvu, a drugi - misleno umom. [ta to zna~i? Kada, dakle, um iznemogne uznose}i molitvu sam u sebi, od uninija (dosade), onda treba um potpomagati usnenim, glasnim proizno{ewem - Po tom }e se um pridru`iti glasu i molitvu }e{ proiznositi i jezikom i umom. Najzad, neka jezik izgovara molitvu vrlo tiho prizivaju}i Gospoda, da glas ne bi rastrojio pa`wu uma, i da ne bi prekrato unutra{wu molitvu, dok um ne privikne na ovo delawe, i dok primiv Silu Duha, ne stane krepko se moliti sam u sebi. Tada ne}e vi{e biti potrebno proiznositi molitvu usneno. Kad to dostigne ~ovek oseti radost od takvog umnog delawa, i vi{e ne `eli da se odvaja od wega". Umna molitva postaje wegovo stalno zanimawe. (Pouke Grigorija Sinaita, "Dobrotoqubije", tom 5).

***