O prelesti - duhovnoj samoobmani

"Da svjetlost koja je u tebi ne bude tama" (Lk 11:35)

Neki od mladih monaha, koji stupe na put spasewa i zapo~nu dobrodeteqni `ivot podvi`ni~ki, ~esto gube dobrodeteq usled samoumi{qenosti* i nadmene samouverenosti. Na samom po~etku svoga mona{kog `ivota oni po~iwu da uobra`avaju da, zarad svoga spasewa, mogu da ponesu podvige neuporedivo surovije od onih koje su dotada nosili, da mogu da udvostru~e mona{ke trudove i, {to je najgore od svega, da delo svoga spasewa mogu vr{iti bez rukovodstva starijih, opitnih (iskusnh u duhovnom `ivotu) monaha - da mogu, dakle, sami, bez posredstva drugih, da otvore sebi vrata Carstva Nebeskog. Neka takvi monasi znaju da takva umi{qenost i samouverenost mogu za wih biti veoma {tetni, a ponekad ~ak i pogubni.

Prepodobni Nikita, zatvornik** kijevope~erski, docnije arhipiskop novgorodski, kada je kao mlad postao monah pe~erski, do|e jednom k igumanu Nikonu i stane da ga moli da mu dozvoli da `ivi usamqeno, u "zatvoru". Ma koliko sveti iguman nagovara{e Nikitu da se mahne nerasudne namere, Nikita ostane nepokoleban i oda se zatvorni{tvu - zatvori se u pe}inu i stade da `ivi u usamqenosti, nikuda ne izlaze}i. U po~etku je sve bilo dobro, a onda se dogodi slede}e.

Jednom kada je Nikita stajao na molitvi, on za~uje glas nekoga ko se kao molio sa wim. U tom trenu oseti i neko neiskazano blagouhawe (miomiris) u pe}ini. Prelestev{i (obmanuv{i) se time, Nikita sebi re~e: "Kada to ne bi bio An|eo, ne bi se molio sa mnom i ovde se ne bi osetilo blagouhawe". Posle toga, stav{i na molitvu, uzvikne k Bogu: "Gospode, javi mi se Sam da Te vidim!" I, gle, u odgovor na to za~uje glas: "Ne}u ti se javiti, zato {to si jo{ mlad* da se ne bi pogordio!" Zatvornik je kroz suze rekao: "Ne, Gospode, ne}u se pogorditi, iguman me je nau~io kako da se suprotstavim lukavstvima demonskim i ja }u sve {to bude{ rekao ispuniti!" Tako je razgovarao Nikita sa demonima, misle}i da govori sa Gospodom... Vide}i ga u svojoj vlasti, |avo zatim re~e: "Kao ~oveku tebi je nemogu}e da me vidi{, nego }u ti poslati svoga an|ela i on }e biti sa tobom, a ti voqu wegovu tvori!" I istoga trena stade pred Nikitu u liku an|ela. Nikita pade i pokloni mu se kao An|elu svetlosti, a bes (demon) po~e da govori:" Ubudu}e se vi{e nemoj moliti, ve} samo ~itaj kwige i posta}e{ u~iteq onih koji }e ti dolaziti, a ja }u se moliti za tvoje spasewe". Poverovav{i re~ima demona, Nikita prestane da se moli i po~ne da ~ita kwige i razgovara sa narodom, prorokuju}i mu. I glas o wemu raznese se nadaleko. Slu{ahu ga ve} i knez i velmo`e.

A evo {ta je za~u|uju}e. Nikita je naizust znao gotovo celi Stari zavet, a o Novome nije hteo ni da ~uje - Evan|eqa i druge novozavetne kwige nikada nije ~itao, nije mogao ni da ih gleda ni da ih slu{a! Videv{i da su stvari uzele r|av tok, pe~erski monasi stanu da se toplo mole Gospodu da oslobodi od vlasti besovske (demonske) i izvede ga na put pravi. Molitva im ne be{e uzaludna i besi (demoni) ostave Nikitu, a on sam po~e da oplakuje svoj greh i Gospod primi wegovo pokajawe.

Samouverenost i umi{qenost mogu, dakle, imati pogubne posledice i lako mogu ~oveka odvesti u kona~nu propast. Znaju}i to be`ite od wih i ne pravite skokove. Ako vam se javi misao da mo`ete poslu`iti Bogu nekim osobitim podvizima, ne `urite da ih ispunite, no se posavetujte sa qudima iskusnim u duhovnom `ivotu. Nikita nije poslu{ao svetoga starca igumana, po`eleo je da `ivi po svome razumu, oti{ao je u "zatvor" svojevoqno i {ta?... Podvrgao se naj`alosnijem padu i besima postao predmet poruge. Budite zato blagorazumni i, vide}i da |avo ne drema, budite obazrivi unapred. "Ja sam umro za svet", rekao je jednom jedan Starac drugom Starcu. Ovaj mu, pak, odgovori: "Ti jesi umro, ali satana jo{ nije, i zato se od wega treba ~uvati svakog trenutka!" Zato se i ~uvajte. Pri svemu tome, {to je i najva`nije, ne zaboravqajte da |avo nikoga tako ne progoni i ni nad kim se tako ne ruga kao nad qudima, koji, dodu{e, tra`e spasewe, ali su lakomisleni i zara`eni umi{qeno{}u.

U duhovnom `ivotu, da ne bismo pali u "prelest" (op~iwenost, obmana, ~ari), treba da `ivimo "prosto" - sve treba da uzimamo kako jeste, tj. polaze}i u svim svojim postupcima od istinskog stawa stvari i od sopstvene mere. O tome je prepodobni Serafim Sarovski rekao: "Dobrodeteq (vrlina hri{}anska) nije kru{ka, da je odjednom pojede{!" To zna~i da ono {to ~ovek na duhovnom planu `eli da postigne, ne mo`e posgi}i druga~ije nego {to se to uop{te posti`e - u skladu sa "duhovnim zakonima" ("zakonito se podvizivati" - revnovati u hri{}anskim vrlinama), a to umnogome zavisi od toga da li ~ovek poznaje svoje duhovno stawe i zna svoju meru, i da od we polazi u svim svojim delima i naporima usmerenim ka `eqenome. Ako tako ne postupa, u takvom stavu izvor je svih "prelesti". ^ovek koji sebe ne poznaje i zato u svome duhovnom `ivotu ne polazi od svoga stvarnog stawa i svoje mere, stupa na la`ni put, {to je po~etak prelesti (duhovne samoobmane). Kada ~ovek, neznaju}i svoju meru, od we ne polazi, on tada "u istini ne stoji", kako je Gospod rekao o |avolu, i, sledstveno, stupa u oblast fantazije i ma{tawa, a to je po~etak prelesti. "Prelest" je gubitak istine, odre|uje sv. Ignatije Brjan~aninov. Taj gubitak po~iwe gubitkom istine o svom realnom unutarwem stawu, ~ovek gre{i u svojim procenama i planovima u pogledu sopstvenog duhovnog `ivota, postavqa sebi ciqeve koji nisu u skladu sa wegovim duhovnim stawem i wegovim potrebama, i poduhvata se onoga {to mu se prohte i ~ini neophodnim. Skoro posa|eno mlado drvo ne mo`e odmah da daje plodove, vaqa mu prvo izrasti, pa dati cvet a onda }e ve} doneti i ploda, tj. u svoje zakonito vreme. Tako prelest opredequje i prepodobni Grigorije Sinait: "Ako su neki po{li stranputicom, po{to su se iskvarili umom, znaj da im se to dogodilo usled samovoqe i visokoumqa". [ta je to o ~emu Prepodobni govori kao o uzroku "prelesti"? To su pogre{ne pobude na duhovno delawe, zbog kojih ~ovek ne ~ini ono {to mu je stvarno potrebno da bi duhovno uzrastao, usled samovoqe i visokoumqa ~ovek po~iwe da dela nesaobrazno svom unutarwem stawu: wemu je potrebno jedno, a on ~ini drugo.

Dakle, nepoznavawe svoga unutarweg stawa dolazi od toga {to ~ovek ne vidi {ta se u wemu zbiva, koji je wegov duhovni uzrast (kada u pogledu toga `ivi "u tami") i nad tim se ne zami{qa i ne trudi se da, pre svega, to pozna, nego umi{qa, uobra`ava, da je u wegovom duhovnom `ivotu sve u dobrom redu, i zato gleda samo na opis spoqa{wih dela, koja su Sveti ~inili radi svoga napretka i spasewa. Ali, u tome i jeste stvar {to su Sveti videli {ta se u wima zbiva i {ta im je s obzirom na to potrebno, zato su i izabrali za sebe dela koja odgovaraju wihovom duhovnom stawu - {to im je bilo potrebno radi ispravqawa wihovih nedostataka i dostizawa savr{enstva; a onaj ko sebe ne poznaje, ko ne zna svoje unutarwe stawe, postavqa sebi ciqeve bez ikakve veze sa tim stawem, izmi{qaju}i ih sam.

Uzrok samovoqe i visokoumqa je - nepoznavawe sebe.

Ne poznaju}i sebe, ~ovek misli da se mo`e prihvatiti svakog duhovnog dela, koje po`eli i izabere - a on za sebe bira "{to je boqe"; i upiwe se iz sve snage da dostigne ne{to, a to {to mu u stvari uop{te i nije potrebno, zato {to ga ne vodi istinskom uzrastawu. Obi~no biva suprotno - da mu {kodi.

Za onoga kome se, na primer, ku}a zapalila, dok je okopavao ba{tu, ili se bavio bilo ~ime drugim, {to je mo`da i korisno, o~evidno da vi{e za to nije vreme, kada mu ku}a gori. Tako i onaj ko sebe ne poznaje (a ~ovek se na zemqi nalazi u stawu pada i duhovnoga mraka - dok se ne isceli), ne znaju}i {ta mu je potrebno, la}a se onoga {to sam iznalazi. I kada se odlu~uje za ne{to {to su ~inili Sveti, neka zna da su oni ~inili ono {to je wima, koji su sebe poznavali, bilo potrebno, a da on, bez takvog samopoznavawa, ~ini {to mu se prohote. U tome je razlika.

U stawupada uop{te svakome ~oveku svojstveno je da o sebi misli visoko, budu}i da smatra da je kod wega sve ispravno, a tako smatra zato {to ne vidi {ta se u wemu doga|a.

Kada bi bilo sve ispravno, moglo bi se ~initi ono {to ~ovek izabere. Tako bi bilo da je on unutarwe zdrav, ali to nije slu~aj. Kada bi se le~io, ako svoju unutarwu bolest ne vidi i za wu ne zna, koji bi mu lek za wu bio potreban?

Bolest pada je takva da ~ovek u svemu postupa po qubavi prema sebi i otuda dela shodno svojoj pristrasnosti, kako u svim poslovima `ivotnim uop{te, tako i duhovnome.

Ne vide}i kakav je u stvari, on o sebi "umi{qa", neosnovano zami{qa, da je dobar i da je kod wega sve u redu i, izabrav{i ciq koji mu se dopada, te`i ka wemu svim snagama, misle}i da je sva stvar samo u tome da {to silovitije i upornije u tom pravcu dela, ne odstupaju}i. Tako on o sebi ima nepravilno mi{qewe ({to Oci nazivaju "mnewem", tj. umi{qeno{}u) i deluje, samovoqno i visokoumno, shodno svojoj sklonosti samouga|awu, i pristra{}u svome. Otuda kod wega i po~iwe "prelest".

Zato ~ovek koji `eli da `ivi pravilnim duhovnim `ivotom, treba pre svega sam sebe da pozna! Naravno, ako ~ovek nije jo{ za to pripremqen, kako mo`e sebe da vidi? To je svojstveno odre|enom, srazmerno zrelom duhovnom uzrastu i odjednom se, samo jednom pukom `eqom, ne posti`e. Zato, slu{aju}i od Otaca da se kao qudi nalazimo "u padu", potrebno je na to obratiti pa`wu: "Stra`ite nad sobom", veli Gospod u Evan|equ. Dakle, zapa`ajmo svoja nepravedna dela i re~i, pa ~ak i misli, i tako poznajmo kod sebe li~no tu "palost", a ako je jo{ uvek ne sagledavamo jasno i podrobno verujmo da smo iskvareni i da se u nama skriva mnogo zla, i da se upravo wegovim uplivom gotovo stalno rukovodimo u svome `ivotu. U to se mora poverovati i to se mora vazda dr`ati na umu i biti oprezan na re~ima i u postupcima. Veruju}i da je to tako, i polaze}i u svemu od ube|ewa da se zlo u nama skriva i deluje veoma sna`no, i uvek na to ra~unaju}i, treba da nastojimo da ga u sebi primetimo. Tek tada, kada se u wegovo postojawe u sebi uveri, ~ovek }e u `ivotu po~eti da "stoji u istini", smiriva}e se i ukorava}e sebe - s jedne strane zbog toga {to vidi svoja nepravedna dela i misli, a sa druge strane zbog toga {to ih jo{ uvek jasno ne vidi, nego samo veruje da postoje.

Otada on vi{e nema "mnewe" o sebi, nema samovoqe i visokomudrija u sebi, i zato je siguran od "prelesti".

Kada ~ovek poznaju}i svoje nedostatke, nastoji da ih pobedi, i dela shodno tome, suprotstavqaju}i im se, tada u wemu po~iwe pravilan duhovni `ivot, daleko od svake "prelesti", u smirewu, tuzi i borbi sa sopstvenim zlom i grehom. Tada po~iwe wegovo istinsko duhovno napredovawe, zato {to, bore}i se sa svojim zlom i grehom, on time uga|a Bogu, koj i `eli da spase (od ~ega? od zla i greha, i od greha poti~u}ih muka i smrti), i postaje dostojan milosti i pomo}i Bo`ije; i Bog mu {aqe blagodat, koja ~oveka prosvetquje i le~i wegovu bolest palosti.

"Bog se gordima (umi{qenima) protivi, a smernima (smirenima) daje blagodat". Ispravan duhovni `ivot po~iwe zato {to je ~ovek uvideo svoju bolest, le~i se i primi~e ozdravqewu. To i zna~i pravilno duhovno `iveti -pribli`avati se Bogu, pobe|uju}i svoje zlo.

Jeroshimonah Serafim

*Umi{qenost- previsoko mi{qewe o sebi, uobra`enost, oholost, gordost

**3atvornikusamqenik, isposnik