PAPIZAM KAO IDOLOPOKLONSTVO

Papistima je, na `alost, papa va`niji od Hrista, a wihovo ~ovekopokloni~ko bezumqe do{lo je do "dogmata" Prvog vatikanskog koncila po kome je "Sveti Otac" nepogre{iv po pitawima vere (iako je jo{ u doba u kome je Rim bio pravoslavan bilo papa - jeretika - Honorije, recimo). U buli od 18. novembra 1302. papa Bonifacije osmi je ustvrdio: "Mi objavqujemo, tvrdimo, odre|ujemo, progla{avamo da je pot~iwenost rimskom prvosve{teniku za qudsko bi}e neophodan uslov spasewa". Papa Eugen je 1439. objavio da "rimski prvosve{tenik ima vlast nad ~itavim svetom", a bula pape Pavla ^etvrtog iz 1559. onima koji su mu verni stavqa do znawa da "rimski prvosve{tenik, koji je na zemqi zamenik Boga i Gospoda na{eg Isusa Hrista, ima punotu vlasti nad narodima i carstvima, i svima sudi".

Ovo u~ewe va`i i me|u savremenim rimokatolicima. Tako je biskup Bugo 1922. izdao kwigu "Crkva" u kojoj se ka`e da Hristos u Pri~e{}u prisustvuje samo "polovi~no", i da je u toj, najsvetijoj Tajni on "nem"; druga Hristova "polovina" je - sami papa, kroz koga, tobo`, Hristos "govori" (nesre}ni papisti stalno zaboravqaju na pape kakav je Aleksandar Borxija, jedan od najkrvo`ednijih zlikovaca Renesanse; o ostalim "nepogrepivima" da i ne govorimo). Bugo veli: "Idite Isusu, Koji govori: idite Papi (...) Papa je Isus Hristos (!) skriven pod pokrovom koji posredstvom qudskog organa nastavqa svoju dru{tvenu slu`bu me|u qudima". Zaneseni Bugo bunca o "slatkom ose}awu koji se okusi pred Darohranilicom (gde je papisti~ko psevdo-pi~e{}e, "hostija"), i kraj papinih nogu"...

Ovakav odnos prema papi omogu}io je papama da steknu ogromnu mo} koju oni i do dana dana{wega poseduju; jer, biti "namesnik Hristov" i "nepogre{iv u pitawima vere", imati pravo da ti kardinal u toku mise qubi koleno - zar to ne zna~i osetiti se svemo}nim i neprikosnovenim, smatrati samog sebe bogom? Za pravoslavne hri{}ane to je bogohulstvo u najve}oj mogu}oj meri jer Hristu, istinitom bogu i istinitom ^oveku, nije potreban nikakav "Namesnik"; On, kao ve~ni Arhijerej, kormilari Crkvom svojom koja brodi prema Carstvu nebeskom. Duh Sveti, duh Istine i Pravde, u~i i upu}uje pravoslavne na svaku istinu i na svaku pravdu, pa je jasno da u Crkvi niti ima, niti mo`e biti "nepogre{iv" ~ovek. Po u~ewu Svetih Otaca ~uvar istine nije ni episkop, ni sabor episkopa samih za sebe, nego sav narod Bo`ji, nasle|e Oca i Sina i Duha Svetoga. I episkop mo`e da pogre{i; i sabor episkopa mo`e da pogre{i; i mnogi verni mogu da pogre{e. Ali Duh Sveti, Nepogre{ivi i Svesilni, svagda ima Svoje verne prijateqe i svedoke kroz koje u doba zabluda i dogmatskih zastrawewa blista istina Otkrivewa datog Crkvi.

Za sva nedela papizma krive su pape ~iji su nesre}ni sledbenici postali ~ovekopoklonici, smatraju}i re~i papine va`nijim od re~i Hristovih. Zato je uzaludno o~ekivati da }e se neki (bilo koji!) papa "pokajati" za zlo~ine usta{a nad Srbima u Drugom svetskom ratu. Jer, onda bi morao da se "pokaje unazad" za sve svoje prethodnike, po~ev od onih koji su dali blagoslov kri`arima da u svojem ^etvrtom ratu poharaju Vizantiju i da nastoje da pokatoli~e Romeje. Morao bi papa da se kaje zbog inkvizicije, zbog jezuitskih zlodela, zbog slawa vojske na Srbiju i Rusiju, zbog unija}ewa u Slavoniji i na Ukrajini, u Belorusiji, Rumuniji; morao bi da se kaje zbog progona svetogorskih monaha; morao bi da se kaje zbog reka i mora krvi koje su wegovi sledbenici prolili ubijaju}i pravoslavne "{izmatike", protestante, Jevreje, Crnce, Indijance itd. kao {to neko primeti - to je teorijski mogu}e, ali je psiholo{ki neubedqivo. Jer, kako re~e Wego{: "Krv je qudska hrana naopaka", a institucija papstva zbog koje je toliko krvi proliveno od svoje naopakosti se ni do danas nije oslobodila. Ne zaboravimo: upravo zbog papizma i Inkvizicije na Zapadu je nastao ateizam, svojevrsni strah od "surovog" Boga Koga su zapadwaci videli u postupcima svojh papa, kardinala, biskupa i wima podre|enih. Tragedija zapadnog ~ove~anstva je u la`nom hri{}anstvu, u bezizlazu "nepogre{ivosti" jednog ~oveka, koji "namesnikuje" Hristu, krivotvore}i Wegov Pre~isti Lik ne samo na svoju, nego i na propast mnogih du{a papi pot~iwenih. Samo iz te perspektive postaje nam jasno za{to je Zapad, ta "kolevka demokratije i slobodoumqa", u svojim dubinama tako "tolerantan" i pun mr`we prema prema onima koji druk~ije misle.